С.П.Црква

grb-spc

ИСТОРИЈАТ СПЦ

Српска православна црква је једна од помесних цркава православног хришћанског Истока. Са другим православним црквама повезује је јединство вjере, светоотачко предање, заједничка литургично-благодатна пракса и црквено устројство. Оваква подjела условљена је спољним чиниоцима, приjе свега, географским условима, као и подjелом човjечанства на народе и државе. Помесне цркве тако добијају национални карактер и своју судбину везују за судбину свога народа. Тако је то и у Срба.

По своме значају у историји људске цивилизације, балканско подручје, а нарочито његов јужни дио са острвима, може се мјерити са најстаријим цивилизацијама древног Истока. Што се тиче првих почетака ширења хришћанства на Балканском полуострву, одмах треба констатовати да је тај простор, међу првима у свијету, ушао у свијет Новога завјета Господа нашег Исуса Христа. Неколико посланица светог Апостола Павла (двије Коринћанима, двије Солуњанима, двије Титу - епископу на Криту и једна Филипљанима) упућене су још половином 1.вијека црквеним општинама на Балкану, које је овај Апостол основао на свом Другом мисионарском путовању. Крајњи југоисток европског континента био је, дакле, већ на самом почетку нове хришћанске ере одушевљен Хришћанством. Отуда се с правом може констатовати да простори Балканског полуострва имају Цркву из апостолског времена и апостолског поријекла.

Доласком на Балканско полуострво Срби су, као и остали Јужни Словени, затекли развијене црквене организације. Према казивању цара Константина Порфирогенита, прво масовно крштавање Срба било је у време византијског цара Ираклија (610-641). Већ у IX вијеку, посебно за вријеме кнеза Мутимира, развијена је жива мисионарска дјелатност, а у Србији се помињу и прве епархије. Зато се овај период назива "другим крштавањем Срба". Потпуно учвршћење хришћанства код Срба дешава се заправо тек на основу словенске проповиједи и богослужења, који су у српске крајеве доприли најприје из Паноније, а затим из словенских црквених центара у Македонији и Приморју. На обалама Охридсрког и Преспанског језера захваљујући Св. Клименту и Св. Науму процвјетала је словенска писменост, васпитавани су свештенички кадрови, развило се многобројно монаштво, ницали су манастири.

У том периоду формирано је неколико српских држава. У централним српским областима основана је Рашка, а у приморским Дукља, по римском називу Доклеа, која је затим названа Зета по ријечици Зети. Дукљански краљ Јован Владимир прославио се побожним животом и мученичком смрћу, те је тако био први од српских владара који се удостојио светитељства. Његово тијело и данас почива у цркви њему посвећеној код мјеста Елбасана у данашњој Албанији.

У Босни је српски живаљ одувијек сарађивао са српским владарима, било из Рашке или Зете, па им је била заједничка и прва црквена организација, словенска писменост и богослужбена пракса.

Када се говори о почецима хришћанства у Срба, ваља поменути и један специфичан вјерски обичај дубоко везан са породичним животом. То је "крсно име" или "крсна слава", односно свечано прослављање једнога од хришћанских светаца као заштитника и покровитеља одређене породице. Овај обичај био је прихваћен на цијелом српском етничком подручју у Рашкој, Зети, Приморју и у Босни. Слава је искључиво српски народно-црквени обичај. Зато је и настала узречица "Гдје је Слава, ту је Србин". Слава, с једне стране, повезује оне који славе са Небом, а истовремено у хришћанској љубави свечаре повезује и са ближњима, са њиховим гостима, са путницима намјерницима, са просјацима. Свако ко на славу дође домаћину у кућу мора да буде послужен и са чашћу испраћен. Тако је било некад, тако је и данас.

Црквена организација код Срба из основа се мења и добива свој коначни правац у другој половини XII вијека. Рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) ујединио је већину српских земаља и створио велику српску државу. Немања се недвосмислено опредијелио за источно православље и енергично је из своје државе прогнао све јеретике. Помагао је свештенство и монаштво, па ће и сам посљедње године живота провести у манастиру. Подизао је манастире у земљи, слао је дарове хришћанским светињама и ван своје државе: Гробу Господњем у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, Св. Николе у Барију, манастиру Св. Богородице Евергетике у Цариграду итд. Међу манастирима које је подигао најзнаменитија је Студеница, у којој је Немања саградио и себи гробницу. Ова "мајка српских манастира" својом архитектуром и животописом представља понос српске националне културе.

Стефан Немања је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка. Растко се родио око 1175. већ у поодмаклим годинама својих родитеља. Због своје склоности побожном животу, читању, молитвама и побожним размишљањима Растко је, кад му је било 17 година, са једним руским монахом, који је долазио на Немањин двор ради милостиње за манастир, побјегао у Свету Гору Атонску. Ту се у руском манастиру Св. Пантелејмона замонашио и добио име САВА. Послије тога је продужио своје васпитање и подвизавање у манастиру Ватопеду. Смјерношћу и строгим подвижништвом задивио је принц-монах цијелу Свету Гору. Године 1196. абдицирао је његов отац Стефан Немања и уступио пријесто свом средњем сину Стефану. Сутрадан по абдикацији и Немања и његова жена Ана замонашили су се и постали монах Симеон и монахиња Анастасија. Идуће године старац Симеон је отишао у Свету Гору к своме љубљеном најмлађем сину да уз њега у молитви и подвизима проведе посљедње дане живота.

У Светој Гори су Симеон и Сава стекли нова сазнања и сагледали све што је црква учинила у Византији за напредак културе и цивилизације. Видјели су да у Светој Гори постоје и манастири других народа и зато су предузели акцију за изградњу српског манастира у овој светој монашкој земљи. Цар је на приједлог светогорске управе (протата) испунио молбу Симеона и Саве и дозволио им 1198. да обнове запустели манастир Хиландар, како би он био склониште монасима српске народности. Изградња Хиландара је брзо напредовала и његови ктитори (оснивачи) су се већ у љето 1199. уселили у свој манастир. Међутим, 13.фебруара 1200. умро је старац Симеон. Бог је ускоро прославио његове мошти точењем мира. Светогорски сабор га је тада канонизовао, а Сави ставио у дужност да напише житије и службу своме светом оцу, светом Симеону Мироточивом.

Сава је у Кареји, средишту Свете Горе, саградио и испосницу за два до три монаха. Написао је и типик, како за Хиландар тако и за испосницу. Овај посљедњи типик урезан је у мермерну плочу у испосници, која и данас у њој постоји.

У времену кад је Сава уређивао свој манастир и умножавао братство у њему, задесили су Свету Гору тешки дани. Крсташи су 1204. заузели Цариград и основали Латинско царство (1204-1261). Крсташки војници, а са њима и латински свештеници и монаси, упали су у Свету Гору, пљачкали и односили драгоцјености, особито светитељске мошти, а светогорске монахе присиљавали да признају папску власт. Немањини синови у отаџбини страховали су за свете мошти свога оца, па су написали писмо своме брату Сави у коме га моле да узме очеве мошти и пренесе их у Србију. Сава под најтежим околностима и уз највеће опасности 1207. године преноси очево свето тијело у Србију. У отаџбини је Сава остао све до 1217. године радећи неуморно на просвећивању и свештенства и народа. Уз овај просвјетитељски рад, Сава не напушта подвижнички живот - одрицање од свих уживања и ревновање у хришћанским врлинама. Његова дјелатност чврсто се уткала у народну свијест и проговорила кроз безброј легенди и прича . Нема ни једне српске области у којој нема предања о Савиној просвјетитељској активности, а многи топоними везани су за његово име, као што је "Савин извор", "Савина стопа","Савина стијена" и томе слично.

Радећи марљиво на вјерском и културном подизању свога народа, Сава је увидио да су за тај посао потребни кадрови. Од грчког епископа у Расу, Призрену, Липљану који су били под јурисдикцијом Охридске архиепископије која је фаворизовала грчку културу, није се могло очекивати да се свесредно ангажује на том пољу. Зато му је постало јасно да је образовање независне (аутокефалне) националне српске цркве у самосталној држави једини излаз и једина могућност да црква изврши свој велики задатак у животу српског народа. Носећи ту идеју у души, Сава је створио план за њено остварење. Половином 1219. упутио се са пратњом цариградском патријарху и замолио цара и патријарха Манојла Сарантена да његовој земљи даду црквену самосталност и да тој новој, самосталној цркви посвете архиепископа. Они испунише Савину молбу. Патријарх је уручио Сави архијерејски жезал и грамату о посвећењу. Тако је Сава постао први архиепископ "српских и поморских земаља". Такође је одобрено да будући српски архиепископ не мора више долазити цариградском патријарху на посвећење, већ га могу рукоположити његови епископи.

За сједиште архиепископије бијаше одређена Жича, нова задужбина његовог брата Стефана. Приликом освећења довршеног манастира Жиче, архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана за краља. Тако је Србија добила свога "првовјенчанога краља".

Активност Светог Саве била је веома разноврсна. Године 1229. кренуо је на путовање у Свету Земљу. У Јерусалиму га је љубазно примио патријарх Атанасије. Обишао је затим сва света мјеста. На том путу је Светитељ, откупљујући манастире од Латина и Сарацена, или добијајући мјеста од православних манастира, стварао српске манастире у Палестини, као што је манастир Св. Георгија у Акону, Св. Јована Богослова у Сиону, онај на земљишту манастира Св. Јевтимија и многе мање монашке колоније које су имале да послуже како будућим српским поклоницима тако и популарности Србије и њене цркве. Свуда куд год је пролазио водио је корисне разговоре по српску цркву и државу, а кад се вратио кући продужио је свој рад обогаћен још већим сазнањима и искуствима.

У договору са тадашњим краљем Владиславом, 1233. године Свети Сава је сазвао "сабор српске земље", на коме је поднио оставку. За насљедника је предложио свога ученика и васпитаника Арсенија , човјека врло духовног и пуног врлина. Пошто је Арсније изабран, Свети Сава га је рукоположио, а затим остао још годину дана у Србији како би што боље увео Арсенија у све послове. У прољеће 1234. кренуо је на своје друго путовање по Светој Земљи. Обишао је многе манастире у Јерусалиму, посјетио Александрију, обишао монашке центре у Египту, ишао на Синај, у Антиохију и Цариград. На крају пута посјетио је Трново, пријестоницу бугарског цара Јована Асена, таста тадашњег српског краља Владислава. Изнурен од дугог пута Светитељ је, одслуживши литургију и извршивши водоосвећење уочи Богојављења, оболио и ускоро 14. јануара 1236. у Трнову и умро. Краљ Владислав је тек после годину дана успио да умилостиви свога таста да му дозволи да пренесе мошти свога светог стрица у отаџбину и да их сахрани у својој задужбини манастиру Милешеви, где су положене 6 (19) маја 1237. године. На жалост, свете мошти нису ту могле остати недирнуте. Неколико вијекова касније турски Синан Паша, као одговор на српске буне и устанке, спалио је чудотворне мошти Светога Саве, 1594. у Београду.

Насљедници Светога Саве предано су продужили његов рад. Иако су времена била често бурна, Црква је ипак за све вријеме српске средњовјековне државе без нарочитих поремећаја продужавала да успјешно врши своју мисију. Због несигурности у Жичи, која се налазила на сјеверној граници државе, а нарочито послије најезде Татара (1242.), а затим Бугара и Кумана (1253.), архиепископ Арсеније је пренио сједиште архиепископије из Жиче у Пећ, где је у живописном предјелу на улазу у Руговску клисуру пуну испосничких пећина (отуда и име Пећ) саградио цркву Светих Апостола, као метох манастира Жиче. Архиепископи су послије тога пребивали понекад у Жичи, а понекад у Пећи, све до краја XIII вијека, када је резиденција архиепископа коначно пренесена у Пећ.

У ово доба, за вријеме српских краљева Уроша I, Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског, цвјетала је црквена архитектура, а нарочито сликарство. Манастири тада подигнути и осликани и данас задивљују свијет. Калиграфија и умјетничка обрада повеља и књига спадају у врхунска достигнућа те врсте у православноме свијету.

Уопште узев, српска средњовјековна држава развијала се и економски и културно и територијално. Од краља Милутина, а нарочито за вријеме краља Стефана Душана, српска држава се проширила на многе јужне области у Македонији и Грчкој, које је освојила од Византије. Србија је постала највећа сила на Балканском полуострву. Цариград је задрхтао пред Душаном, кога су пред крај 1345. државни сабор и војска прогласили за "цара Срба и Грка". На Цвијети 1346. Цар Душан је сазвао помесни сабор у Скопљу који је донио одлуку о проглашењу Српске цркве патријаршијом.

Послије смрти цара Душана , Турци су све више и све жешће нападали на Србију. У бици на Косову 15. јуна 1389. године погинуо је турски цар Мурат и српски кнез Лазар, који је имао велико поштовање цијеле нације. Косово је означило прекретницу у историји српског народа, па и српске цркве. На Косову је изгинуо цвијет српске властеле и највећи дио мушке снаге. Из моралне величине косовских јунака, који су, на челу са кнезом Лазаром, несебично дали животе за спас отаџбине, црпиле су потоње генерације моралну снагу која је одржавала свијест да је народ само изгубио битку, али да није уништен. Јер, Србија је постала вазална - потчињена држава, која признаје врховну власт Турака. Ипак, наслјеђе о хришћанском схватању живота и његовог смисла потпуно је проникла народну душу. Православном српском народу било је јасно да је страшно умријети нечасно и грешно. Али, умријети као хришћанин за одбрану своје вјере, за правду, за слободу, за моралне вриједности, умријети за Христа и са Христом, представља смрт која води у васкрсење.

Списи који су настали непосредно послије Косова о томе најрјечитије говоре. У говору Кнеза Лазара својим војводама уочи битке, поред осталих дивних ријечи читамо:"... Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалнички примити, да живимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Оног, који просуђује подвиге, светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка." А војводе благодаре честитом Кнезу на свему што је учинио, па се и они опредељују за Христов и хришћански пут:"...Умиремо да свагда живи будемо..." Ето, колико је хришћанство за протекла два века сазрело у души српског народа, колико је постало његова животна мудрост и опредељење. Народни песник је стога описијући страдање кнеза Лазара и косовских мученика испевао"...Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довијека."

Однос цркве и државе код Срба у средњем вијеку представља координирану дијархију, усклађено двовлашће. Држава се брине о сигурности и благостању грађана, а цркви је повјерен на његовање цјелокупни духовни живот народа, прије свега, у религиозно-моралној сфери, као основи на којој почива сва средњовјековна културна надградња, сва просвјета народа, сва наука и уметност, сви обичаји и понашање. На челу цркве стоји архиепископ (од 1346. патријарх) "српских и поморских земаља". Подручје архиепископије поклапало се са територијом државе. За издржавање епископа држава је стварала епархијска властелинства, а за издржавање свештеника, поред онога што му је народ давао, давао је и властелин - племић поседник, како вели Душанов законик:"Три њиве по закону и да је капа поповска слободна." Поред својих богослужбених и пасторалних дужности, парохијски свештеници су били и учитељи писмености, те су тако они заправо били оснивачи првих српских народних школа.

Врло важну улогу у животу српске средњовјековне цркве имали су манастири. Они су били мјеста не само монашког подвижништва него и мјеста културног стваралаштва и расадници културе. Особена црта српских манастира и јесте у томе што они нису закључани, одвојени од народа, већ су то институције које желе да свим достигнућима подвижничке активности свога монаштва допринесу не само евангелизацији већ кроз њу и општем просперитету свог народа. Сва врхунска умјетност и књижевност нашега средњег вијека, процвјетала у нашим манастирима, била је намијењена не само манастирском братству или сестринству, већ свим посјетиоцима, цијелом народу, цијелом отачаству. Српски манастири су били тада галерија сликарства каквих сијвет није имао. У њима су наши сурови и припрости преци доживљавали небо, сву своју вјеру. Тако се стварала она позната отмјеност нашег патријархалног сељака и развијао укус у примијењеној умјетности наших ткаља и везиља, наших дрводјеља и резбара и свих оних који су се бавили ма чим што је имало за циљ да уљепша и оплемени живот.

Не мањи утицај имала је на духовни живот народа наша средњовјековна књижевност, чији је зачетник био Свети Сава, а наставили за њим многи и владари и монаси. Српски средњовјековни писци излажу вјерске истине и етичке норме не у облику схоластичких система хришћанских учења, већ они те поуке изводе приказујући животе праведних и светих људи, конкретних личности из свог народа. Људи о којима пишу примјери су за подржавање, "да бисмо се поучили од њих и подигли ка врлини." Српском народу то је у будућим вјековима било и те како потребно.

Пад српских земаља под турско ропство донио је српском народу и његовој цркви најтеже дане у историји. Освајач је желио да снажним ударцем сатре народну свијест о сопственој снази и да се прикаже као неограничени господар над обесправљеном рајом (покореним народом). Настало је вријеме грдне пљачке, одвођења многобројног робља, разарања цркава и манастира. Овакво стање изазвало је стална кретања становништва, сеобе. И управо знајући за то и за тежак живот српског народа под Турцима, а у страху за сопствену државу и свој народ, угарски краљеви и аустријски цареви мамили су Србе да прелазе у њихову државу и да према турској граници стварају војну границу као живи зид према Турцима. Досељени Срби били су ту први заштитни појас западног хришћанског свијета од Турака и Ислама. Кад се говори о предзиђу западног хришћанства, онда под тим часним именом треба разумјети на првом месту овај мукотрпни народ, који је напуштао своја огњишта у Србији и Босни да би избјегао зло од Турака, и са хришћанског подручја борио се против њих. Црква је са материнском бригом пратила своју дјецу и чувала их на новим стаништима као и на старим огњиштима, која су морали напустити да би избјегли турски зулум и да би се могли борити против њега.

Раздобље које слиједи обиљежено је борбама са Турцима, било је ту и периода кратких примирја, која су искоришћена за обнову и изградњу порушених храмова, али би затим увијек услиједила турска одмазда која је бивала све страшнија. Манастири су паљени и претварани у џамије, а у њима су Турци држали коње и стоку. Тако је 11.септембра 1766. године султан издао берат којим се:"...Од сада укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу." Био је ово прави насилни акт над једном аутокефалном црквом. Ипак, није избрисан сваки траг Пећке патријаршије. Тај траг остао је, прије свега, у срцу српског народа, а затим и у турској администрацији, јер се у попису дажбина појединих цркава Пећка патријаршија и даље водила посебно.

Дошло је вријеме "кад су живи завидјели мртвима". Епископа је бивало све мање, свештенство је преполовљено, а услови за мисију у народу све мањи. Цркава је било мало, а за изградњу нових тешко се добијала дозвола, те је парохијско свештенство обилазило домове својих парохијана и тамо понајчешће вршило обреде. Сваки српски дом је био мала домаћа црква, која има иконе и кандило. У том је и основа великог поштовања које је српски човјек гајио према свом огњишту, своме дому и његовом заштитнику у крсној слави .

Након укидања Пећке патријаршије формирале су се у неким српским областима тзв. покрајинске цркве, које су очекујући уједињење проводиле свој живот према политичким и другим приликама у којима су се нашле. Биле су то: Карловачка митрополија, која се зачела у аустријском царству, па у Србији, затим Далматинска и коначно Срби окупљени у Босни и Херцеговини. О свима њима би се могло доста написати, јер су све биле веома значајне за чување традиције и вјере српског народа.

Ослобођење и уједињење Јужних Словена 1918. дочекали су сви дијелови разорене Пећке патријаршије са радошћу. Већ у мају 1919. састали су се у Београду епископи свих дијелова 1776. године насилно укинуте патријаршије и прогласили духовно, морално и административно јединство свих покрајинских цркава у држави Срба, Хрвата и Словенаца. Послије тога замолила је уједињена Српска црква Цариградску патријаршију да јој врати раније достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је ово усвојила и издала Синодални томос (одлуку) којом се допушта успостављање Српске патријаршије. Уследио је затим рад на прилагођавању појединих бивших црквених области новим приликама, донијето је једнообразно црквено законодавство.

Међутим, врло брзо Српска православна црква нашла се пред новим искушењима. Други свјетски рат донио је српском патријарху Гаврилу чашу мучеништва. Нијемци су га провели кроз затворе и концентрационе логоре у Њемачкој. За вријеме Другог свјетског рата зло су прошли нарочито православни Срби на подручју тзв. Независне државе Хрватске. Епископи су свирепо убијани или интернирани, стотине свештеника и народа српског убијано је на најстрашније начине. Цркве су разорене или претваране у римокатоличке, народ силом покрштаван.

Обнову црквеног живота отпочео је, послије свршетка Другог светског рата, патријарх Гаврило, а продужили његови наследници, патријарх Викентије, Герман, Павле и данас наставља Патријарх Иринеј. Нажалост, у најновијој историји, страдања Српске православне цркве и српског народа се настављају. На просторима бивше Југославије, у периоду од 1991 - 1995. године у ратним страдањима на удару су биле 10 епархија Српске православне цркве, на подручју хрватске 5 епархија и 5 епархија на подручју бивше Босне и Херцеговине. Српска православна црква била је на удару две рушилачке војске које су се често удруживале, Хрвата и Муслимана. Многе цркве су попаљене, опљачкане, народ је поново морао да бежи са свог огњишта. Тако су страдала бројна историјска знамења, поред драгоцених литургијских предмета уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца, уништено је око 5.500 икона, што је права национална катастрофа.

На Косову и Метохији су одувек српски народ и Црква страдали од стране Шиптара, а од '98 до данас посебно, где је уништено, попаљено и опљачкано мноштво манастира и храмова, а највећи део народа протеран.

Музеј српске православне цркве издао је књигу "Духовни геноцид - Преглед порушених, оштећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991 -1993". Ова књига прихваћена је од Хашког трибунала као званични документ. Блажене успомене патријарх српски Г. Павле је казао: "Тешко је било издржати, али се издржало, јер су нам у души одзвањале из дубине векова, до краја света упућене свима вернима, речи Сина Божијега: Не бој се ни мало од онога што има да претрпиш... Не бој се, Ја сам први и последњи и живи и бијах мртав и ево сам жив у векове векова... Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота."(Отк.2,10:1,17)